latinica | english
Мejлинг листа
Ваш еМаил...
Код са слике
Пријави се

генериши нови код
HorSeparator

Насловна / Поздравна реч Начелника Војне академије / Историјат / Генерал Јован Мишковић

Генерал Јован Мишковић

Међу најзначајније официре који су стасали у Војној академији и који су својим деловањем у времену у коме су живели оставили неизбрисив траг, како својим радом, тако и писаном речју, свакако су незаобилазни академици, генерали Јован Мишковић, Живко Павловић, Стеван Бошковић, те војводе Радомир Путник, Живојин Мишић, Петар Бојовић и Степа Степановић.

Најснажнија, најузвишенија и најсвестранија личност међу набројаним великанима био је академик, генерал Јован Мишковић, који је својим великим наследницима, које смо поменули, био учитељ и пример за углед.

Академик Јован Цвијић, у својој беседи 25.10.1921. године, приликом промоције генерала Живка Павловића за члана Академије наука, за Јована Мишковића истиче да је „вероватно најобразованији официр свога времена“, док уважени професор Војне академије, Божидар Јововић, у својој књизи „Српски официри у националној култури“ за Јована Мишковића каже: „Међу најученије људе и најбоље синове што их је одњихала српска колијевка узнио се ђенерал и академик Јован Мишковић. Он је, неоспорно, најобразованији српски официр и спада у најученије војнике војски на просторима на којима се формирало неколико држава под називом Југославија. У његовом бићу иду упоредо човјек, војник и научник... Као војник, заслужан је за корјениту организацију српске војске, војног школства и војне науке“.

Јован Мишковић је рођен 6. јула 1844. године у Неготину. За питомца Артиљеријске школе, односно Војне академије, примљен је 6. септембра 1860. године, коју завршава 1865. године као четврти у класи са средњом оценом 4,86. Дакле, као што се види, био је одличан питомац и већ тада показао посебну склоност за решавање војничких задатака и за научни рад. Као питомац веома добро је схватио значај земљишта као једног од фактора оружане борбе, те приликом путовања кроз Србију, које је сваког лета са питомцима организовала Војна академија, брижљиво је водио белешке са тих путовања, посебно о земљишту и његовим карактеристикама. То ће бити почеци његовог научног рада чије ће резултате касније користити у многим истраживањима и научним подухватима.

Као официр обављао је готово све командне и друге дужности које су биле у тадашњој српској војсци. У српско-турском рату 1876/77. године био је командант Чачанске, а потом Ужичке бригаде и командант Књажевачке војске, потом начелник Штаба Тимочке војске и начелник Оперативног одељења Врховне Команде. У српско-турском рату 1885. године био је командант Дринске дивизије, која је учествовала у бици на Сливници. Од 1888. до 1890. године обављао је дужност начелника Главног генералштаба.
На дужности министра војног Јован Мишковић је први пут био од 1878. до 1880. године (други пут 1897.) и за то време спровео је „преустројство“ српске војске, Главног генералштаба, Војног министарства и Војне академије, чиме је поставио темеље модерне српске војске. Поред осталог, као министар војни посебну бригу је посветио „преустројству“ Војне академије, где у програму њеног реорганизовања каже „ да специјално образовани официри из ње излазити могу“. Веома често је посећивао Војну академију, присуствовао испитима и радо разговарао са питомцима или им држао пригодна предавања, при чему је стално истицао да официр мора да буде свестрано образован и да, као културна особа, дисциплиновано извршава војничке задатке. У сусрету са питомцима или са младим официрима често је истицао потребу за сталним усавршавањем официра. У једном свом чланку „Пријатељски савети младим официрима“, објављеном у листу „Ратник“ 1883. године, наводи: „Официр који из школе изађе, а војну науку савремено не прати и константно се не усавршава, постаје шарлатан или завезана врећа“. Нема сумње да су ова Мишковићева запажања и данас веома актуелна и за данашње официре поучна.

Као научни радник Мишковић је био веома плодан стваралац. Најзначајнија његова дела из војне географије су: „Путовање по Србији“, „Хидрографија независне кнежевине Србије“ и „Кроз Босну, Херцеговину и Боку Которску“, чиме је постао следбеник Феликса Каница и претеча Јована Цвијића. Значајно његово дело из војне историје је „Рат Србије са Турском 1877/78. године“ и „Косовска битка“. Нека од наведених дела и данас се објављују („Косовска битка“).

Поред наведених дела написао је и објавио низ чланака у разним часописима, пре свега из тактике, историје ратова и војне географије, при чему је и најчешће писао у часописима „Војин“ и „Ратник“, али и у готово свим часописима и листовима тога времена као што су: „Отаџбина“, „Школа“, „Исток“, „Будућност“, „Србија“ итд. Наводимо неке од наслова који су објављени у неком од наведених часописа: „Путописне белешке из Зајечара и Ћуприје“, „Опет о нашој земаљској снази“, „Поглед са Сувог Рта на Стару Србију“, „Грађа за етнографију и историју Србије“, „У корист наше војне снаге“, „Борба на Љубићу 1815. године са планом“, „Облици пешадијске борбе“, „Да ли нам је рат користан“, „Војногеографски опис земљишта, на коме су трупе оперисале у рату 1877/78. године“, „Извод из устројства швајцарске војске“, „Уређење наше војне снаге“, „Кратак опис Јагодинског округа“, „Пешадијски редов“, “Неке напомене за тактичко вежбање трупа“, „Свети Сава и српски народ“ итд.

Научни опус Јована Мишковића био је веома широк и разноврстан и дотицао је разне научне области, а пре свега војне.
Преводио је војна дела с француског језика: „Реферат о артиљерији у пољу“ („Војин“), „Позитивна тактика“ („Ратник“), „Упут за тактичко вежбање пешадије“ („Ратник“).

Академика генерала Јована Мишковића нису красиле само изузетне војничке врлине. Он се и својим моралним одликама узносио изнад својих савременика. Управо због тих особина кнез Милан га је поставио за војног министра, у чину потпуковника, иако је могао имати на избору неколико генерала. Том приликом, Мишковић је потврдио свој изузетни морални лик, одвраћајући од те намере кнеза Милана у интересу слоге и добрих односа међу официрима. Такође, том приликом је одбио понуђени чин пуковника, да се ни тиме не би издвајао од осталих официра и ванредно напредовао.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 1875. године, а за редовног члана Академије 1892. године. Лични углед који је уживао у ужим стручним и научним круговима, као и ширим друштвенополитичким срединама, допринели су да буде 1900. године предложен и изабран за председника Српске Краљевске Академије, као њен седми по реду изабраник.

Као председник Српске Краљевске академије, кад год је одсуствовао са те дужности, свој председнички додатак остављао је Академији да га употреби у најкорисније сврхе. Овој високо научној установи оставио је и своју кућу, а своју библиотеку, која је бројала неколико хиљада књига, часописа и карата, поклонио је Главном генералштабу. Дакле, све што је зарадио и створио својим неуморним радом, поклонио је народу. Из њега је поникао и у њему се вечно населио.

HorSeparator

Само у сусрету богате традиције и савремених образовних захтева Војна академија ће бити препознатљив бренд у земљи и у свету.
Циљ школовања на Војној академији је образовање и оспособљавање студената и официра за одговарајуће дужности у роду-служби (у складу са мисијама и задацима Војске) и стицање знања неопходних за даље усавршавање.
ВОЈНА АКАДЕМИЈА
Павла Јуришића Штурма 33, 11000 Београд
Тел: 011/3603-247, 011/3603-331; Факс: 011/3005-190
Е-пошта: office@va.mod.gov.rs
Насловна Пошаљи пријатељу Мапа сајта Штампај Насловна Насловна